Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole,
 
  video sam jednog dječaka iz mog razreda kako ide kući.
 
  Zvao se Kyle. Izgledalo je, kao da nosi kući sve knjige.

    Pomislio sam: "Zašto bi neko nosio sve svoje knjige kući u petak?
  Ovaj zaista mora biti da je štreber."
 
  Sam sam imao lijepo isplaniran vikend (slavlja i fudbalska utakmica
  s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje.
  
  Hodajući, vidio sam da prema onom dječaku ide grupa dece. 
  Potrčali su k njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu,
  tako da je pao u blato. Njegove naočare su odletjele  
  i video sam kako se zaustavljaju desetak koraka od njega..
 
  Pogledao je prema gore i vidio sam mu tugu u očima.
 
  U srcu sam saosjećao s njim. Potrćao sam prema njemu,
  i dok je puzeći tražio svoje naočare, ugledao sam
  suzu u njegovim očima. Dodajući mu naočare,
  rekao sam: "oni dječaci su budale. Zaista bi već morali da odrastu."
 
  Pogledao me i rekao: "Hej, hvala!"
  
  Na njegovom je licu bio velik osmeh, jedan od onih
  koji izražavaju iskrenu zahvalnost. Pomogao sam mu
  da pokupi knjige i upitao ga gdje živi.
 
  Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to 
  da ga nisam ranije višao.
 
  Rekao je, da je prije išao u privatne škole.
  
  Pre toga se ne bih nikada družio s nekim,
  ko je pohašao privatnu školu. Cijelim putem do kuće
  išli smo pješke i pomogao sam mu da nosi dio knjiga.
 
  Pokazalo se da je zanimljiv dječak.
 
  Upitao sam ga bi li htio s mojim prijateljima 
  da igra fudbal. Rekao je da ćeli.
 
  Družili smo se cjeli vikend, i što sam bolje
  upoznavao Kyle-a, sve više mi se sviđao. Moji
  prijatelji bili su istog mišljenja.
 
  Došao je ponedeljak jutro i tamo je opet bio
  Kyle s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio
  sam ga i rekao: "Ti ćeđ zaista da nabildaš mišiće
  s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!"
 
  Samo se nasmejao i dao mi polovinu knjiga.
 
  Kroz sledeće četiri godine Kyle i ja  
  postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj
  godini počeli smo da razmišljamo o faksu.
 
  Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke.
  Znao sam da ćemo zauvek biti prijatelji i da
  kilometri nikad neće biti problem.
 
  On je hteo da postane ljekar, a ja sam ciljao u
  poslovne vode uz pomoć fudbalske stipendije.
 
  Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u
  našem razredu. Cijelo vreme zezao sam ga da je
  štreber. Morao je da pripremi govor za maturu.
 
  Radovao sam se što ja nisam morao da idem na binu i
  govorim. Na dan mature vidio sam Kyle-a. Izgledao je
  fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista
  pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima
  popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao sa naočarima.
 
  Imao je više sudara nego ja i djevojke su ga obožavale,
  tako da sam ponekad bio ljubomoran.
 
  Danas je bio jedan od tih dana. Vidio sam
  kako je nervozan zbog svog govora.
 
  Zato sam ga lupio po leđima i rekao: 
  "Hej, veliki čovječe, bićeš odličan!"
 
  Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda
  i nasmejao se. "Hvala", rekao je.
 
  Nakašljao se i počeo govor. "Matura je vrijeme
  da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali
  tokom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima,
  braći, sestrama, možda treneru ... ali najviše svojim
  prijateljima. Ovde sam, da vam kažem, da je biti nekome
  prijatelj, najveći dar koji toj osobi može da se da..
  
  Ispričaću vam priču."
 
  Gledao sam u svog prijatelja u nevjerici, dok je on
  pričao priču o danu našeg prvog susreta.
 
  Preko vikenda je namjeravao da se ubije. Govorio je
  o tome, kako je ispraznio ormarić, da posle
  njegova mama ne bi morala da dođe i nosi kući
  njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi
  mali smješak. "Hvala bogu, bio sam spašen. Moj
  prijatelj me je spasao od smrti."
 
  Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu,
  dok je taj zgodni, popularni dečak pričao o svom
  najgorem trenutku. Vidio sam njegovu majku i oca
  kako me gledaju i smiješe mi se onim istim
  zahvalnim osmjehom.
 
  Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.
 
  Nikad ne potcjenjuj moći svojih djela.
 
  Jednim malim gestom možeš nekome da promijeniš
  život. Na bolje ili na gore.